Путоказ

У КОШТУНИЋИМА, НА СУВОБОРУ, ПРВА СРПСКА ПЛАНИНСКА ПЛАЖА
Дарови земље и неба
То је оно зрно Србије из којег увек све поново никне. Тај лепи крајолик, та здрава вода и храна, ти вредни и племенити људи. Треба нешто разборитости и труда, и улагања, наравно, да све то сине у свом пуном и неодољивом сјају. Зато овде долазе из Чачка, Милановца, Пожеге, Ваљева, али и из Шведске, Француске, Русије, и одакле све не. Лепоту и благодат не треба објашњавати, треба им се препустити

Пише: Милош Лазић
Фото: Саша Савовић

Ако се онамо иде преко Рајца, краће је и лепше, али је преко Чачка и Прањана брже. Тако ће бити само док не заврше аутопут Е-763, у нас познат као Коридор 11. Краћим путем до Коштунића аутомобилом потраје више од три сата, али вреди. Јер, истина је све што причају о овом кутку Србије: вода из Чемернице заиста може да се пије, не ваља једино у пролеће кад набуја, и после великих киша, а ваздух је бистар као поток. А, таква је и у осталих пет река што протичу селом, у Дреновачи, Буковачи, Грабу, Дучини и Шибану. То је зато што је најближи фабрички димњак, ако се икако дими, удаљен 25 километара. Одозго, с Равне горе, пуца видик бар на пола Србије, шуме је у изобиљу, а стока лењо тумара зеленим пропланцима и пасе велебиље. Мало је људи, али ако и један наиђе па прозбори с намерником, све се надокнади.
Ако неког занима земљопис, Коштунићи су двадесет пет километара удаљени од Чачка, четрдесет од Горњег Милановца, толико је и до Пожеге, а до Ваљева је и свих шездесет. Иако је друго по површини у Србији, село има једва двеста домова махом разбацаних по усталасаној лепоти: све у свему, шестотинак душа.
Људи су слични као и свуда, а претежу вредни, добри и честити.
Центар села је код Цркве свете Петке, најновије од три постојеће, али лагано прелази иза брда, где се скрасило чудновато етно-село са језером насталим недавно, кад је зајажена Чемерница. Обале су му оковане тесаним каменом, а део насут песком због плаже и купача. Узводно је рибњак који ври од рибље млађи, а крај обале је девет дрвених кућица за госте сличних великим кацама, које су због случајне игре бројева и из милоште прозване „Девет Југовића”. Унаоколо су и уређени спортски терени. Над браном је леп ресторан за стотинак гостију где се могу појести пробрана јела српске кухиње и попити традиционална пића, пре свих вино и ракија, а да се нико у селу не постиди. Напротив! И све се то скрасило на 520 метара надморске висине! Остатак је изнад, у брду.
Централно здање личи на повећу сеоску кућу из доба Обреновића, док мања што га окружују подсећају на вајате. Таква су споља, а изнутра је свако опремљено свакојаким чудесима модерног времена. Између је прастара липа, а у њеној сенци пространа дрвена тераса. Ту се сусрећу гости и домаћини уз ракијицу, слатко и ледену воду за добродошлицу, да се нико не осећа као да је код њих први пут. Ту ће се и опраштати као да су се малочас окумили, кад за то дође време.
Ко им се бар једном задесио на Видовдан, гледаће да и догодине наиђе у исто време.

СТАРА ШКОЛА, НОВИ ЂАЦИ

Све слути на некакву еколошку зону, како се то сад назива. Јер, Равна гора је деценијама била анатемисана, па је и славна Сувоборска битка умало заборављена. Зато овде доскора ништа није грађено. Све то је потом изашло на добро, бар за оно што су овде наумили – да обнове и унапреде село и пољопривреду, а претежно производњу хране, оне здраве, органске, па пре него што Србија уђе у Европску унију, да ту Европу приведу код себе.
Идеја је потекла од Јована Чековића, повременог житеља Коштунића. Он је у пређашњем животу био генерал, а радни век је провео мало у војној дипломатији, мало у војној привреди, оној наменској, па је у пензију стигао млад, поткован и способан, таман да настави где је прекинуо. Можда из ината, а више да остави за собом траг, одлучио је да сагради етно-село, тако рећи задужбину, у свом родном крају. Не да заради, већ да запосли оно мало деце што је преостало, да село живне и опстане. Јер, по причи сеоског проте, коју данас готово и да нема ко да саслуша, до јуче се у његовој пространој, а по броју душа малој парохији, годишње гасило и по пет-шест огњишта.
У Коштунићима је пре двадесетак година већ било никло једно етно-село, ваљда прво у Србији. Писале су новине о томе, телевизија га снимала сваки час. Причало се да је било узор за многа од осталих двеста педесет, колико их данас има! Јесте никло, али је и свенуло. То је она вечита прича о државном као свачијем и ничијем.
– Зато сам одлучио да ово етно-село подигнем сам, на својој земљи, да запослим двадесетак људи да раде у њему и да зараде поштену плату. Само, отело се и осамосталило, па сад запошљава и троструко више, а у сезони, кад је највише посла и на земљи и у Центру, буде их чак и двестотинак. А опет, да се нешто истински помакло набоље докучио сам по нечем другом: некад за Коштуниће нико није чуо, па су се овдашњи сељаци представљали као да су из Прањана, док данас и они из Прањана тврде да су из Коштунића!
Једини уступак себи Јован Чековић учинио је када је етно-село са језером званично назвао по свом оцу: Туристичко-рекреативни центар „Момчило Чековић”.
– И припада му – смеје се. – Па, све је то никло на његовој земљи! Да је мој Момчило могао да види ово, отишао би задовољан... мада је њему било тешко удовољити.

КРАВА НА ЛИЗИНГ

Почело је пре десетак година, кад је купио стару брвнару и раставио је, а сваки њен део пажљиво обележио, па је пренео овамо. После је састављена лепша но што је била. То је данас централно здање. А затим, мало по мало, сваке године ницало је нешто ново. Тако је, ваљда, настајала и већина осталих етно-села по Србији, али обично су устројена као породичне задруге, док ово ради као право предузеће.
– Кад се неком селу надене то етно, не могу се намирнице куповати у бакалници, а „народне рукотворине” увозити из иностранства, па госту да потураш рог за свећу – објаснила је Данијела Дамљановић, директорка. – То би могли само једном, а шта после? Зато смо одмах устројили правило да све што нудимо буде овдашње. И све што се овде поједе или попије, произведено је у Коштунићима, а докупљујемо једино уље, шећер, со, кафу, зачине и – пиво и киселу воду. Да би тако и било, неко то мора да произведе, па још све да буде квалитетно, као за своју душу. На нама је било да се то организује и поштено плати, што ми и чинимо, па зато сељаци овако много боље зараде него када своје производе терају на пијацу у Чачак или Милановац!
Само, нису стали на томе!
Једном су неки докони шетачи забасали у двориште код једног сељака, таман је из штале истеривао стеону краву. Задивљени, почеше да је хвале, па га упиташе одакле му, а он им, ни пет ни шест, одговори да је узео на лизинг. Гости се увредили, помислили су ваљда да се измотава и да збија шалу, али кад им је подробно објаснио, све је дошло на своје. Јер, заиста тако и испада. Из етно-села поклонили су комшијама нешто стоке, стотинак грла, а заузврат, кад устреба, ови им испоручују своје производе као што су кајмак, сир, јаја, свеже и суво месо, поврће, воће, брашно пшенично или кукурузно, гљиве... И, свакоме је потаман, чак и претиче.
Због тога су после подигли сушару, хладњачу, погон за производњу и флаширање изванредних воћних ракија, пре свих шљивовице, па за мед... и још триста чуда приде. Данас су то фабричице обједињене под истим називом „Граб”, добијеном по потоку. Па, када гост понесе неки такав „сувенир” из Србије, да га то истински подсећа и на Коштуниће, и на домаћине, и на време које је провео овде, подно Сувобора.
– Дошао ми једаред у госте Љуба Јовковић, стари пријатељ што живи у Марсељу, где држи пристојан породични хотел – уозбиљио се Јован. – Чуо је, каже, да се код нас производи органска храна, а како Французи лудују за тим, решио да им понуди нешто „мејд ин Сербиа”, да се похвали како и ми знамо да направимо нешто како ваља. А, када је пробао, само што се није шлогирао, па навалио да направимо договор о послу. Једва смо га обуздали, и то тек када смо му објаснили да је то намењено пре свега овдашњим гостима. Али, ако је његовим Французима баш толико запело, нек наиђу, добиће све у оригиналу, и на самом извору.
Када је полазио натраг, пратили су му помало од свега. Јавио се дан-два касније да се похвали како је оно што је донео плануло истог часа, као и да су све покуповали Французи, и то испред носа тамошњим Србима. Завапио је да му шаљу још тога. Можда ће тако и бити, ако крене како су замислили.

СЕОСКА ДИПЛОМАТИЈА

Од ока, коштунићко језеро с плажом могло би да прими бар две хиљаде купача, док у селу живи шестотинак људи, од којих половину ни с пушком не би натерао да скоче у воду, ни ноге да оквасе. Али нису се прерачунали. Та благодат је пре свега намењена гостима Центра, онда мештанима Коштунића и околних села, а коначно и Чачанима и Милановчанима, којима је ово замена за све удаљеније море. Улаз за госте је бесплатан, а остали плаћају симболично, тек колико да се покрије трошак за воду и струју. А, како су и цене у ресторану далеко испод варошких, понекад је тешко домоћи се слободног места и на плажи, камоли у кафани.
Занимљиво је да су ово село некако открили странци, па често навраћају. Недавно је ту месец дана боравила повећа група младих Швеђана: утаборили су се у Коштунићима, а одатле прокрстарили Србијом изучавајући наш фолклор. Једва су отишли, толико су им село, природа и људи прирасли срцу.
Тако су у Коштунићима дошли на несвакидашњу идеју. Неколицини страних дипломата понудили су на поклон земљу горе, изнад Центра, како би на њој саградили куће у свом националном стилу, да у њима пландују и доводе госте. Сви одреда су дар прихватили са одушевљењем, а богме и са захвалношћу, па ће ускоро овде нићи право „дипломатско насеље”. Преостаје да срдачни сељаци науче по неколико речи на енглеском или руском језику, па да се одреда отисну у „међународне односе”. А и иначе – од српског гостопримства, честитости и срдачности, од домаће хране и пића, и од оволике лепоте којом нас је Бог обдарио, нема боље дипломатије.
На питање зашто се упустио у ову, ипак, неизвесну авантуру, домаћин се замислио на часак, па изустио готово снебивајући се:
– У свом радном веку зарадио сам довољно, не треба ми више. Али баш зато осећам обавезу да се одужим овом народу. Због тога сам ономад основао Удружење домаћина Србије које под своје окриље окупља истински угледне домаћине и пословне људе из земље и расејања који имају исту ту потребу да се одуже отаџбини... и да јој помогну. Не може свако да се мери с Илијом Милосављевићем, Луком Ћеловићем, Николом Спасићем, Влајком Каленићем, Симом Андрејевићем или Мишом Анастасијевићем, са људима који су обновили и унапредили Србију у претпрошлом и прошлом веку, али нек свако допринесе помало, колико му је у моћи, па ће свима кренути набоље. Јер, како је то одавно описао Никола Спасић, богатство се не мери по томе како се стиче, већ како се њиме располаже. Ако је на ползу народу, сигурно нећеш погрешити.

***

Деца
Што рече неко – да се не растужују сваке године када се огласи да се у стару школу уписује све мање ђака. Па, ако Бог да те их буде довољно, да се коначно и у њиховом селу отвори осмољетка, а не да деца од петог разреда ногају шест километара до Прањана, и кад загуди, и кад упече, као што су њихови очеви и дедови морали.

***

Лекција
Помишљали су у Коштунићима да због Француза повећају производњу здраве хране. Али присетили су се да је српско винарство упропастио социјализам оном идејом да се винари надмећу у количини а не у квалитету, па су одустали.